Ослободиоци - Епилог

                После оне приче о Ослободиоцима доста сам размишљао о свима које сам споменуо. После скоро 17 година од кад се десила већина мојих доживљаја из приче просто је невероватно како су се многе ствари измениле. У то време сам био сигуран да су неке ствари непроменљиве и да ће заувек трајати. Ево шта се касније збило са ликовима.

                У причи су споменуте три професорке, моја разредна, Даца и Веца. Са разредном сам још једном био на екскурзији, али овог пута сам и ја био разредни. Нисам се напио, али сам се опет посвађао са разредном. После је та свађа прерасла у нешто много горе, али то је тема за неку другу причу.  Са Дацом и Вецом радим у истој школи. Нису се удале за оног Црногорца. И даље знам оно што ме Веца научила и понекад то показујем ђацима иако то није мој предмет.

                Она моја коврџава ме мамила још неко време, а после сам оладио. Она је завршила у браку са Тиком, а он је свој капитал још више увећао.

                С Новицом сам се после још дружио. Излазили по Београду, са Даретом, али кад се он бацио у бизнис, полако смо се удаљили. Сад се понекад сретнемо у Дому здравља кад одведемо клинце на преглед.

                Даре је завршио у мајчици Русији. Дружили смо се још неко  време, а после неколико година све је пукло уз велики прасак. После смо обновили контакт, али то је сада само преко нета, због даљине. Она његова шетња до Бечића је делимично уродила плодом. Једино што се није примила она девојка којој је причао, него њена другарица која је ишла са њима. После га је јурила, али ништа...

                Велибор је постао подофицир, Пантић конобар на неком броду на Карибима, а Радослав, како сам чуо, чак и подводач.

                Моја стара пријатељица Тијана је и даље важна у мом животу. Не виђамо се баш колико би требало, али то је нераскидиво другарство.

                Моја и Јованина веза је после дроце почела да тоне. Није то било у вези с тим, већ са непремостивим разликама у начину размишљања. Веза је почела нагло да губи на снази од оног тренутка када је она поново почела да се дружи са Маријаном. Заправо ја сам тад схватио да је готово, а после је било само питање тренутка кад ће све да пукне. У почетку наше везе она се редовно дружила са Маријаном, док је ја нисам подносио. Њено друштво је баш волело Маријану. Кад су с њом, опусте се, буде им боље, лепше, мада не увек. Њена другарица Ана је плакала скоро сваки пут кад би се дружила са Маријаном. Кад сам је питао, па што се дружиш с њом више, па сваки пети пут ми буде добро, и баш се исмејем. Мени је у вези те Маријане пукао филм врло брзо. Изађемо у КСТ, а Јована одмах с Маријаном, као и сви њени. И врло брзо хихихих и хахахах, а мене баш нервира. Понашам се нормално с Јованом као и увек, не обраћам пажњу на Маријану, али одједном моја девојка, поче да ми продаје памет, као то што ја покушавам да урадим и да искористим што је она под Маријаниним утицајем, неће проћи. Е, ту ја мало попиздим и она је из мог умиљатог погледа схватила да ми је пукао филм. Потом је почела да ми објашњава да је, кад је с Маријаном, мало осетљивија, да јој чула мало боље раде и тако то. После се више није дружила с Маријаном, све до после дроце. Одемо ми на неку седељку, кад после неког времена, ето ти Маријане, крене по друштву од једног до другог, нешто им шапуће, умиљава се, ја већ преврћем очима, почиње да их ради, они се клибере без потребе, прилази Јовани и она је прихвата, увлачи јој се у поре, чини ми се да постају једно, у Јованином погледу видим Маријанин, ова прилази и мени, кажем јој одјеби од мене сестро, и она наставља даље прескачући ме, један тип ми каже, немој да си такав, она нам помаже да се опустимо, то је ваш проблем, мени она не треба. Веза нам је после брзо тонула све даље са ситним узлетима. Ускоро смо раскинули. Више није било разлога за нас.

                Онај ученик што ме замало није лупио колима, кад не продаје цвеће, дрнда гитару у неком бенду и сања о слави. Ломићева ме слуша два пута недељно на часу и понекад ми пусти неки линк хладног пива.

                Моја стара мајка не слуша више рескирај и Ослободиоце. На небеској ливади бере само за њу изникле гербере и руже.

                А ја? Имам живот скоро савршен. Оженио сам ону коју сам хтео и није ми жао. Направио дете какво сам хтео. Јуримо диносаурусе и Шир Кана. И нема ништа лепше него кад чујем: Тата, где си?

 Пишем и јурим неке своје ветрењаче.