Ослободиоци 6

           Брзо сам заборавио на концерт. Имао сам негде у глави да ће бити, али ми је датум побегао. Тек једне суботе повезем сестру код момка, кад стиже смс порука: Идеш ли на Ослободиоце? Порука од моје старе другарице Тијане. Погледам датум, оно деветнаести, наравно фебруар, јеботе, па свирка је вечерас, назовем прво жену, као сваки добар муж, па јој саопштим да ћу можда ићи на концерт, пошто смо се сложили да не би било лоше да идем, назовем Тијану:
            Ало, Милојевићева, шта има, ма ништа, идеш на концерт, ма не знам, нешто сам без везе, што, ма онако, кад почиње концерт, па у 9, али има нека предгрупа, а Ослободиоци ће тек од 10, е, па добро, ајде онда без везе долазим ја око 9 и 15 по тебе, па идемо на концерт, хахаха, ајде важи, видимо се, ћао.
            Мало касније, стиже смс од Тијане: Са нама иду и Мара Бабић и Милана Анђелић. Одговорим поруком: Нисам ни сумњао.

 Одвезем сестру, вратим се кући, ископам једну стару карирану кошуљу, спремим се и већ пре 9 будем код Тијане. Мало попричамо, актуелне теме, штрајк, плате, посао, блог и кренемо. Покупимо Мару и Милану и нешто око пола десет се паркирам испред СКЦ-а, како се сада популарно назива Дом Културе. Гомила се већ окупила испред, разна годишта, од 15 до 45, а богами и више. Од познатих прво налетим, наравно, на братовог кума.

Где си куме, не могу да верујем да си дошао, па куме ово се не пропушта, нисам ја ко мој бата, знам, звао сам га, каже, као доћи ће, ма да, пази да га не пусти жена, мислим, разумљиво је, свеж у браку, мала беба, да, да куме, ма прсо је с мозгом, изгубио контролу, како ону кажу, ја сам папуча, али он је папучетина, с ким си дошао, кумеее, па видиш с три девојке, а жена, па чува малог, свака ти част куме, е одох унутра, видимо се, наврати до нас, не знам, куме, немам времена, што, па знаш девојка, шта нека нова, не, иста, па бата ми рече да си раскинуо, поново смо заједно, знаш како је, знам куме, ај видимо се после...

Унутра много већа гужва, тамо вамо, гомила људи, свих годишта, они који су били на овом истом месту пре више од 15 година кад су Ослободиоци последњи пут овде свирали, они који се тад нису ни родили или су били у јаслицама. Гомила мојих ученика, али не из мог одељења. Сви скоро имају пиво у рукама, и ученици и ови други...

Добро вече, професоре, како си, добро сам, неки дан сам ти свашта рекао, па одмах сам те препознао и тебе и Снежу, зато сам натерао кола право на твоја, па ја тебе нисам уопште регистровао, светлост је тако падала на шоферку да уопште нисам провалио да си ти, све док се нисмо мимоишли, па ја као фора, а онда видим да си побеснео, ма нисам, у реду је, само сам ти свашта рекао, хаха, идем сад, ајде...

Уђем са девојкама у салу, а оно свира нека предгрупа, одједном топлотни удар, сала изненађујуће пуна, нигде прозора, пакао...

Што је вруће, јесте, гужва је, е уопште се не осећам толико старо кад видим све ове људе, баш је гласна музика, ма дај уопште није, видиш ли ове ликове, има оних који се нису променили 15 година, баш је бучно, хоћемо ли да изађемо мало, хахахах, да, да, баш нисмо матори, чујете ли ви себе, тек смо 5 минута овде, већ хоћете да изађете, хахахахах, ајде, могли би да скинемо јакне и да их однесем у кола, баш би могли, дај овамо....

Понесем јакне, кад испред мене искочи једна моја ученица...

Добро вече професоре, добро вече Ломић, где ћете те јакне, да нисте гардеробер, ха ха, нисам, носим ово у кола, врућинчина овде, погледам јој у руке, кад у руци пиво, она одмах уз осмех цимне флашу иза леђа, треба ли ово да склоним да не видите, ма не, и немој да ми персираш, није прикладно за овакво место, добро, нећу, откуд ти овде, дошао мало на концерт...

Вратим се после са девојакама у салу и крећу Ослободиоци, чини ми се бољи него раније, или ја одавно нисам био на концерту, пошто нисам баш за неко скакање, станем са стране, позади и креће, никад немој рећи хвала, срљам до дна нирвана, насмеши се, прођи као случајно крај мене, више се не залећем наивно јабучицом грлом на нож, не могу да верујем колико добро звуче, гледај све ове људе, ко би рекао да ће нас оволико бити, па и ови млађи, ено је Ломић, пева, зна речи, сви певају, право чудо, култни бенд, па то ти је, хтедох све да признам, али ми нешто није дало, колико ми је до тебе стало, ни помислила ниси кладим се шта се испод маске крије, певам и ја, иако ми није баш до певања већ неко време, сваке ноћи сањам исти сан, више нема разлога за нас...смејем се онако без везе, успавала ме тамне обрве, испод шишки скривене, шта сад, Жељко јеси ли ту, Жељкооо, ма пази да не изађем, Пера тебе зове, намигнем Тијани, Жељкооо, седим улудо кратим се... не свирај, не свирај, не свирај, рескирај...Лаку ноћ, видимо се, надам се не опет за 20 двадесет година...