Није могла журка да прође без Ослободиоца. Сећам се, моја стара мајка ме питала која је то песма која стално иде на журкама кад их ја правим, каже код Жарка не иде. Е, мајко моја. Рескирај је била. Хармоника јој је привукла пажњу. Добра песма. Једном ме замало девојка није оставила због те песме. Српску Нову 96-ту сам чекао код моје девојке Јоване на Белим Водама. Девојка у Београду? С ове тачке, опасна глупост. Али тад сам био млад и луд. Спреман на разне физичке и менталне напоре због љубави. Као да се нешто променило. Напорна веза. Она сестра мог најбољег друга Дарета. Све се било наместило да будемо заједно. Слаб сам био на сестре својих другова. Док сам ишао у гимназију, виђање и није било напорно, ритам од суботе до суботе плус понекад преко недеље и гурало се некако. Лето пред факултет идеално. Кад сам кренуо на факултет, олакшано виђање, али имао сам разних проблема. На пример, санкције, нема аутобуса од моје куће до града, последњи из Београда иде у 12 и 15, а први после тога у 3 и 30. Па ти види како ћеш да се виђаш са девојком. Дођем у један и 15 у Обреновац, па пешке у Кампус Магнус, кући сам око 2, док се средим пола 3, а у пола 6 устајем да идем на факултет. И како онда човек да заврши машинац?
На дочеку се скупило њено друштво, Даре, наравно ја и право изненађење однекле је набасао и мој кумић са Бановог брда. Друштво онако. Фенси, дизел, Београђани, али са Белих Вода, Церака и околине. Био сам задовољан од свих њих само својом девојком. Даре и ја се понашамо нормално, као и увек. Мало Балтик, мало мезе, мало Балтик. Журка се развила у седељку. Седимо за столом, једемо, пијемо и причамо. Решимо Даре и ја да размрдамо мало друштво и пустимо Ослободиоце и... Ништа. Чудно нас гледају. Као шта је ово, који су вам ти, то неки ваш локални, баш су без везе... Били смо потпуно изненађени. Па, ови нису ни чули ово. Крене рескирај, Даре и ја почнемо да скачемо, мало шутка, рескирај се заврши, а ови остали нас гледају бледо. Е ту је дошло до прекида филма. Намерно пустимо све још једном. Седнемо и Балтик, и певамо. Кад је поново наишла рескирај, већ ме омлатио Балтик, певам ја Седим улудо кратим се, дувкам и певушим, I’ll never trust your love again, и уместо да певам Цеца седи поред ту, ја певам дроца седи поред ту, прети да ће да ме удави, одбрусих јој пукнут сам бејби и зато не свирај, и тада као да ово није довољно погледам нежно своју девојку на столици до моје и кажем јој, ниси ти дроца... Прекид, свима је дисање стало, а ја балтикован не капирам шта је, певам даље, лице јој се изобличило, склањам главу да је не слушам, ха, врисну дроца... опет дроца и опет је гледам, нежно, али кажем дроца нетремице је гледајући. Тад ми се чинило духовито да то кажем, као није она дроца, то ја само певам, рескирај, рескирај...
Следећи излазак. Тишина. Она ћути, ја не капирам шта је. Није је јој то први пут. Била права љутица. Као кад ми је објашњавала како сваки пут кад изађемо обуче друго одело, а ја самоуверено, сигуран сам да сам те више пута видео у истој комбинацији, никад није била иста, увек је ту био неки другачији детаљ, ма јеси ли сигурна, бар сам имала мараму око врата или слично, нисам приметио, ниси, нисам, и онда три дана дурења. Сад ме је очекивало горе. Што си ми оно рекао, које, знаш ти, на знаш ти ја се најежим, то ми је рефлексно још од кад се мајка враћала са родитељских састанака са наредбом причај, шта, знаш ти, ма не знам, шта си рекао, на дочеку, шта сам рекао, рекао си да сам дроца, е сад ми је било јасно, у изгледу тмуран излазак са грмљавином, пробах да се извучем, ако се добро сећам рекао сам да ниси дроца, она ме погледа бесно, што си то рекао, па, знаш песма Ослободиоци, рескирај, а и стварно ниси дроца, како сам то изговорио она ми пусти руку и поче да хода брже, еј, па шта је у питању, како си мого то да ми кажеш, није у реду, пред мојим друговима, сви су ме гледали, и Даре је рекао да није у реду, шта бре није у реду, није у реду што му сестра није дроца, је л то можда није у реду, ниси морао то да кажеш, али рекао сам, знаш балтик, па ти знаш да ја тебе...... И некако после 7 дана се извукох.
Нема коментара:
Постави коментар