Штрајк!

     Синоћ сам сестру возио до града. На повратку смо се зауставили испред локалне продавнице, а кад сам пробао да упалим ауто, није се ништа догодило. Окренем кључ и ништа. Алнасер опет. Гурнемо шкоду и она упали. Стално се квари тај алнасер. Одвезем ауто данас код мајстора, који га је поправио пре месец дана. Свака му част, ал' га је оправио. Код мајстора вашар, попови, милиција, муштерије и остали беспосличари. На крају после једно три сата, остадосмо нас двојица. Некако рекох да радим у Гимназији. Па, како ви са штрајком? Шта сте добили?
     Знао сам. Кога год сретнем, пита ме о штрајку: ђаци, родитељи, тата и рођаци. Сви. То је најважнија ствар тренутно. Рекох му: Добили смо ку..., а онда сетих да то није мој ниво, ма ништа. Боли и их уво баш што ми штрајкујемо. Часови се како, тако котрљају, а министарству је само то важно. Мајстор ме погледа, Не мораш ништа да ми кажеш и узе ми 2500 динара својим од уља црним рукама. Мајстору је јасно. Е, па могао би и мени да објасни....
    Стварно, о чему се заправо ради у овом штрајку. О платама, о условима рада, о ђацима, о министру, о стабилности земље... Појма немам, а заправо је то и циљ. Најважније је да нико ништа не може да схвати. Све је почело упозорењима синдиката, министра баш брига и онда три најснажнија синдиката просветних радника доносе одлуку о штрајку. Еј три најважнија синдиката. Ма о чему се овде ради? Зар је могуће да постоји толико синдиката? Због чега? Зар је могуће да не могу да се договоре и направе један јединствени синдикат, који ће стварно заступати интересе запослених у школству? Наравно да не могу да се договоре. Не могу да се договоре ни око тога да ли потпуна обустава рада или скраћење часова. Као обустава није по закону. А све је остало у земљи по закону, па ће сад обустава да буде проблем. На западу кад синдикат каже штрајк - милион људи штрајкује. Нико се од наших синдикалаца не бави синдикатом због општег добра, већ због својих интереса. Што би моји ђаци рекли једини синдикат који ваља је БС и зато

     А ни ђаци нису бољи. Главна ствар је хоће ли бити штрајка или неће. Баш их брига да ли ће да науче нешто или ће остати ускраћени. Рекао сам им да бих с њима радио и за мање пара. Заиста бих. Студирао сам оно што волим са главним циљем да једнога дана предајем историју деци. Могао сам ја да радим бродску столарију са ћалетом за педесетак евра дневно или да са братом лупам пвц и алу-столарију по зградама за огромне паре. НЕЋУ! Хоћу да радим са децом. Да пробам да направим од њих боље људе. Не копију моју, већ бољу верзију. Основно је да размишљају својом главом, да оно што им причам не буде само битно због оцене, иако им то сви намећу (родитељи, министарство уписном политиком, фамилија...), већ да их подстиче на размишљање. Покушавам да их научим да препознају превару, да не наседају празним причама, да не дозволе да их било ко искористи без обзира колико је слаткоречив, да не верују министру кад каже да је њему жао ђака што ће да губе часове, да не верују у празне приче политичара свих боја, јер баш кроз историју могу да виде да махом сви политичари ЛАЖУ!!! Да не дозволе да им неко намеће стандарде, да сами могу да одлуче шта је добро, а шта није, да нису довољни силикони и зевање да би били важни, да није све ово кафана на Балкану, да не треба возити 200 на сат и проћи кроз црвено са 39 са два, да се ману инсомније, јер ово није земља зомбија иако изгледа да јесте, да није нешто ин само што је у магазину ин, да није све ружичасто, да није... Ваљда сте схватили. Историја служи да их научи да не буду заборавни, јер... опет синдикат:

                            А људи слабо памте то је овде главни проблем
                            ко те јеб'о годинама јебаће те опет
                            ал' запитај се, докле какав си то човек
                            понизан и плашљив живиш без слободе.

    Не желим да буду нечија копија, већ своји ЉУДИ. Не да им неко шара по мозгу и од њих прави послушну марву која ће несвесно да слуша и да се повинује.

   Овај текст и нема пуно везе са штрајком. Има везе само са мојом жељом да сутра буде боље.

   Да ли ми верујете?