Просто је невероватно како време пролази, а још је невероватније како се неке ствари и људи мењају. Мислим, нисам ни ја непроменљив, али волим да мислим да се нисам пуно променио у задњих двадесет година, мада... Можда лакше приметим промену код других...
Пре неки дан стојим на станици код Зеленог венца и чекам неки аутобус. Не размишљам пуно, онако, искључен потпуно, посматрам људе и околне зграде. На једној од зграда приметим стару рекламу, коју су вероватно заборавили већ дуги низ година да скину: Беобанка свуда са вама. Реклама за банку из неког другог живота. Била је то моја прва банка. Кад сам био мали имао сам касицу у коју су ми убацивали новчиће. Касица је била Беобанкина, а мама и тата су ме водили једном месечно у банку да ми се паре из касице пребаце на штедну књижицу. Тада је вредело имати штедну књижицу. Преко ове банке и мама и тата су примали плату. Беобанка свуда са вама.
Нема више ове банке.
Док време пролази....
Из мисли од Беобанке одједном ме извлачи једна девојка. Стоји на метар испред мене и гледа ме. Право чудо. Смешка ми се. Што је још чудније на себи има униформу, и то униформу неке банке. Плави блејзер, сукња. Права банкарска службеница. Црвена коса, фарбана, неприродна, средње дужине, закачена неком шналом са стране. Лице нашминкано невероватном количином шминке. Пудером прекривено потпуно и то дебелим слојем светлог пудера са нанетим руменилом и јарко црвеним кармином. Очи, уоквирене неким чудним бојама и маскарама, или како се то већ зове, зелене су боје, лепе, али без сјаја. Осмех крут, скоро неискрен...
Погледам је. Она се понаша као да ме зна. Почиње прича, како сам, где сам, шта сам, кога виђам од старих другова.... Не могу и даље да докучим одакле се знамо. Одговарам аутоматски. Неутралне речи. После мало времена она спомену гимназију... Значи ту смо. Јесте ми позната, али фарбе на њеном лицу је превише. После приче о томе где је и шта ради тренутно, магла се развејала. Сетио сам се више од петнаест година далеке једне наранџасте, дуге таласасте косе, сјајних зелених очију, осмеха са ниском сјајно белих зуба, који сам волео да изазивам...Девојке коју сам звао Нанџараста...
Нема више оне девојке.
Док време пролази...
Пре неки дан стојим на станици код Зеленог венца и чекам неки аутобус. Не размишљам пуно, онако, искључен потпуно, посматрам људе и околне зграде. На једној од зграда приметим стару рекламу, коју су вероватно заборавили већ дуги низ година да скину: Беобанка свуда са вама. Реклама за банку из неког другог живота. Била је то моја прва банка. Кад сам био мали имао сам касицу у коју су ми убацивали новчиће. Касица је била Беобанкина, а мама и тата су ме водили једном месечно у банку да ми се паре из касице пребаце на штедну књижицу. Тада је вредело имати штедну књижицу. Преко ове банке и мама и тата су примали плату. Беобанка свуда са вама.
Нема више ове банке.
Док време пролази....
Из мисли од Беобанке одједном ме извлачи једна девојка. Стоји на метар испред мене и гледа ме. Право чудо. Смешка ми се. Што је још чудније на себи има униформу, и то униформу неке банке. Плави блејзер, сукња. Права банкарска службеница. Црвена коса, фарбана, неприродна, средње дужине, закачена неком шналом са стране. Лице нашминкано невероватном количином шминке. Пудером прекривено потпуно и то дебелим слојем светлог пудера са нанетим руменилом и јарко црвеним кармином. Очи, уоквирене неким чудним бојама и маскарама, или како се то већ зове, зелене су боје, лепе, али без сјаја. Осмех крут, скоро неискрен...
Погледам је. Она се понаша као да ме зна. Почиње прича, како сам, где сам, шта сам, кога виђам од старих другова.... Не могу и даље да докучим одакле се знамо. Одговарам аутоматски. Неутралне речи. После мало времена она спомену гимназију... Значи ту смо. Јесте ми позната, али фарбе на њеном лицу је превише. После приче о томе где је и шта ради тренутно, магла се развејала. Сетио сам се више од петнаест година далеке једне наранџасте, дуге таласасте косе, сјајних зелених очију, осмеха са ниском сјајно белих зуба, који сам волео да изазивам...Девојке коју сам звао Нанџараста...
Нема више оне девојке.
Док време пролази...
Нема коментара:
Постави коментар