У неко доба журка је пукла и ми кренусмо у собу. Није нам било до обилажења других соба, превише никшићког. Хтели смо да одспавамо да би сутра били спремни за нове победе. Дођемо у собу, кад оно тамо седи Тика сам са три неке из 4-б, оне у пиџамама, повезале пешкире око главе и кад нас угледаше, хтедоше да оду.
Еј, стани мало, па где сте пошле, останите да се мало испричамо, није ваљда да само Тика зна да прича, зна, зна, капиталне приче, нисте вас три наивне, Новице, не дај да изађу, што ти је слатка пиџама са тим лептирићима, шта, ко пијан, ко сељак, Даре види ове фине, ми нисмо фини, а њих три навалиле на јадног Тику, не дај се Тико, стигла помоћ, јесте да си капиталац, али ниси ни ти свемоћан, шта је, да вам није фрка, ај пусти их, чекај бре мало, гледај ово, шта је с овим купатилом, враћајте се овамо, да ово средите, да нисам попио сад бих вас јурио, е Жељане, Жељане, не могу да се мрднем, хахахахаха, а камо ли да их јурим, ма пусти Даре стићи ћемо их сутра, је ли Тико шта су ове радиле, купале се, код њих нема топле воде, па добро што су овако укрмачиле ово купатило, гледај, све нам пешкире изгазиле, јеботе ко нилски коњи да су се купали, а ти Тико шта си ти радио за то време, дај Жељо не зајебавај, девојке се само окупале, да се нису купале заједно, не зезај више, ајмо на спавање.
Четворокреветна соба, мој кревет најближи вратима, не гасимо светло, крећу ловачке приче, Тико швалерчино једна и у круг и ахахахахахаха и после пола сата звони телефон. С друге стране жице портир хотела каже да се смиримо или ће да нас пријави професорима, а можда и да нас избаци, ух што нас је престравио, хахахахахаха. Наставимо по старом, кад неко куца на врата. Устанем отворим, кад оно портир. Момци, оца му јебем, морате бити мало тиши, има овде још гостију, који хоће да спавају. Ма мирни смо, нисмо то били ми, ми смо већ заспали, ти си нас пробудио. Момци немој да ја дођем још једном, лаку ноћ. После 15 минута опет све по старом. Опет неко куца. Опет ја устајем. Отварам кад опет Црногорац. Последња опомена. Оде он и ми се умирисмо, целих 5 минута. После неколико салви неконтролисаног смеха и галаме, опет неко куца. Ај улази, откључано је. Врата отвара Даца, професорка српског. Момци шта галамите, онај портир нас пет пута звао, Веца и ја дежурамо на дну ходника, сви спавају само ви галамите, морате бити тиши, поче Даца, чувена по својим говоранцијама, погледам на сат, 15 до два, Даца, прича ли прича, смори нас, главе почеле да нам клањају, ајде бре жено, доста је било, у неко доба око три сата, оде и Даца. Нама ђаво не да мира и опет галама, ето је поново Даца. Следећи пут долази Веца, па ви видите шта ћете. Ма нема потребе бићемо мирни. Таман она изађе, кад звони телефон. Момци, оца вам јебем, па опет галамите. Ма нисмо ми то ове професорке у ходнику, не дају нам да спавамо, ево једна је сад викала на нас овде у соби. Знам, знам видео сам их дежурају јадне. Него Црногорац јеси ли ти ожењен. Нисам, што питаш. Видиш, нису ни ове наше професорке удате, зову се Даца и Веца, па иди мало дружи се с њима. И тако је портир дуго смарао Дацу и Вецу у ходнику, а ми смо коначно могли мирно да спавамо.
Нема коментара:
Постави коментар