Нешто после тога стигао је свеж брачни пар, наша школска другарица Слађана и њен муж Ђорђе из милоште звани Ђоша. Знам да ћу за следеће редове сигурно бити критикован, али пошто ни досад нисам никога штедео, нећу ни одсад, јер ми мој горе спомињани кодекс налаже да не прикривам истину. Моје прво сећање на Ђошу датира, две-три године уназад и на кафић код Тозе. Мој најбољи друг Мићић и ја смо викенд за викендом седели у том кафићу и ту сам први пут видео Ђошу. Спадао је у групу матораца који су увек били ту. Да, да, без обзира што је маторац, оженио се нашом школском. Могла је она и боље, али ко сам ја да судим. Није он пуно старији од ње, само 13 година. Знам неко ће рећи да године нису важне, да је најважнија љубав, да је он можда млад духом, да је занимљив. Тачно, године нису важне, али није да нису. Најважнија је љубав, али љубав је слепа, а једном и прође, а муж остаје. Млад духом, ма то је и смешна помисао. Упознао сам га код Невене на слави двехиљадепрве, имао сам утисак да причам са школским другом Невениног тате Милутина. То говори и о занимљивости. Уосталом још овог задњег лета смо га Мићић и ја видели како штипка девојке по кафићу. Отишао је на море, без Слађане, изгледа сам. Или је бар тако причано. Али ко сам ја да судим? Да је леп – није. Да је паметан – сумњам, мислим није глуп, али није ни нека претерана интелигенција. Шта је Слађана видела на њему, то само она зна. Зна и Бог, али неће да каже. Заиста не могу да схватим, али ко сам ја да судим? Истовремено сам упознао и Ђошу и Катарининог Владимира. Моје мишљење о Владимиру је далеко боље. И Владимир је значајно старији од Катарине, али не одаје такав утисак. Да је старији види се, али да је маторији - није. Па, човеку се свиђа Рамштајн. Уосталом с њим могу да разговарам, а да ми се не привиђа школска клупа у којој седе он и Милутин. Кад Мићић и ја код Тозе чујемо оне Џонијеве стихове “Тешко време за маторе, пријатељу мој” буде нам хладно око срца, а како ли је тек Ђоши. У ствари њему је вероватно као у оној народној “Кад коса оседи човек више вреди“. Није њему још коса обелела, али је јесен увелико стигла. Са Слађаном сам се доста дружио док сам ишао у гимназију. Обоје смо путовали из околних села и у школу долазили у 6 и 15 најкасније, што значи да смо више од пола сата свако јутро били сами и тада би се баш лепо испричали о свему и свачему. То је била навика, која је једно време по завршетку гимназије недостајала. Били смо добри другови. Сад се слабије виђамо, али увек волим да је сретнем. Једном приликом сам јој рекао да бих пре држао на зиду њену слику у купаћем костиму него слику Памеле Андерсон, јер код ње није ништа од силикона, већ је све природно нарасло. Младост лудост.
У последње време ми се дешава да сам сувише критички настројен према партнерима мојих другарица. Искрено говорећи ретко сам задовољан типовима које бирају. Мислим немам ја право да се мешам, али по више пута горе споменутом кодексу моје је да кажем оно што мислим, па макар се и љутили на мене. Моја предност у оцењивању њихових изабраника је та што ја нисам заљубљен, имам горе споменуту врсту шестог чула за готово тренутно оцењивање људи, мушко сам, па одлично знам зашто типови раде то што раде и шта заправо хоће, смем да кажем шта мислим о њима, чак и ако сви имају супротно мишљење. Пре две три године се десило да сам ја на основу два виђења апсолутно до најситнијих детаља прочитао типа који се свиђао једној мојој београдској најбољој другарици. Толико сам био убеђен у своје мишљење, да сам се посвађао са нашим пријатељима који су га хвалили, а који су га знали као и ја или можда чак и мало боље. Моја преданост у пљувању тог типа је била толика, да су људи мислили да се мени свиђа ова моја другарица и да из мене проговара онај најгори облик љубоморе, знате ону фору ја те немам, па нећу да те било ко има. Наравно да то није било тако, ја сам ту наступао као прави најбољи друг, па макар по цену пријатељства. Наравно, први бих волео да се зајебем у процени и да тај тип испадне све контра од онога што сам ја рекао, али обично сам, на моју велику жалост у праву. Нећу да кажем да други желе неког да повреде, па неће да му сметају у његовој заљубљености, али не треба охрабривати некога на везу са неким кога чак и не познајеш и то и само из разлога да се буде са неким. Мислим да је боље и бити сам него бити са свакаквим. Не треба ни повлађивати заљубљеном само зато да га не би повредио. Боље да буде тад повређен, него касније. У случају ове моје другарице, на крају се испоставило да сам ја био праву, а сви остали из нашег друштва у криву, јер се тип потрудио да оправда моја најгора очекивања. Њених суза није био вредан. Ипак и поред све моје приче другарице ме обично не послушају. Такви смо ми људи, највише волимо да учимо на грешкама. У ствари нисам сигуран ни да бих ја послушао некога у таквој ситуацији, али опет један сам ја, непогрешив, без мане, са најбољим погледом на свет и људе, да сам скроман био бих савршен. И поред све своје савршености често се због свог искреног, а врло дугачког језика нађем у лошој ситуацији код најбољих другарица. Или престану да ми причају о момцима, или ме убеђују како их ја не разумем, или ме пусте да им причам, али ме не узимају за озбиљно, или се чак наљуте на мене, па престану да контактирају са мном, или будем оптужен да сам потајно заљубљен у дотичну. Као што скоро прочитах у Плесу Ситних Демона, најбољи другови су увек јебена странка. Има ту неке истине. Наравно оно јебена је само фигуративно. Бити најбољи друг је прилично зајебана ствар. То вам је као плес по оштрици жилета. Наравно ови редови се односе само на однос најбољи друг – другарица. Мада сигурно постоје они међу настраном популацијом, који ће се сложити са овим редовима. Да бих био некој најбољи друг, мора да се сложи гомила коцкица. Не знам од које ствари прво да кренем. Хајде да кренемо од физичког изгледа. Да би некој постао најбољи друг она мора макар пристојно да изгледа. Не мора да буде прелепа, али не сме да се деси ни кад је погледаш да помислиш, јао што је ружнааа. Знам да ће овај став многи осуђивати, али ми је мука од тих хуманистичких схватања припадника друштва, које на првом месту цени физички изглед, али у страху од не знам чега, готово нико није довољно храбар да то призна. Прво да физичка лепота буде најважнија побринуо се лично Бог, јер је најважније људско чуло вид. Знате ону фору: најважнија је духовна лепота... е, па није јер се са двадесет метара духовна лепота не види. Да не буде забуне, није ни спољна лепота најважнија, јер да је тако никад ми се не би десило да причам са девојком, која фантастично изгледа, а да после десет минута помислим, јао што је глупа. Заправо најважнија је комбинација ове две лепоте. Уосталом физичка лепота није универзална категорија, па оно што је мени лепо, другима није и обрнуто. Можда је моје мишљење, да је за однос најбољи друг – другарица јако битна физичка лепота проузроковано тиме што су све моје најбоље другарице врло лепе. Потом за овај однос је потребна духовна сличност, а ако не сличност, оно бар блискост. Наравно никако не једнакост, јер бих јако тешко поднео девојку, која је иста као ја. Доста је један савршен, извињавам се, један скоро савршен на овом свету. Ово су предуслови за развијање даљег односа. Ако се после неколико година деси да можете често да се виђате и да ти је увек задовољство што је видиш, и што причаш са њом, и скоро никад ти није досадно са њом, однос најбољи друг – другарица је савршен. Је ли видите у чему је проблем и шта је плесање по ивици жилета? Све што сам навео су услови који спадају у потребне карактеристике за жену с којом треба провести остатак живота. Плес по ивици жилета је она складна вештина спречавања да се не заљубиш у своју најбољу другарицу. Верујте ми у појединим деловима мог живота то је био прилично велики проблем. Данас није, али се никад не зна кад може поново доћи до ускрснућа те, да је тако назовем, болести. Најзајебаније је кад ти твоја сопствена другарица својски помаже да се оклизнеш са ивице жилета и препустиш заљубљености. То може и да буде добро, али се ретко дешава. Да се сад мало вратим на рођендан.
Нема коментара:
Постави коментар