Нешто мало после Маре дошли су Мара Бабић, Вера, Дарко Марковић, и Ана тј. Ангелина. Мара, Вера и Ана су стална екипа на Невеним рођенданима. Моје најстарије конкретно сећање на Мару је везано за студентске демонстрације 1996-те године. Једне вечери, на протестну шетњу у Београду Невена је са нама повела и Мару, девојку која ме је те вечери фасцинирала неким ситницама. На пример начин на који је дувала у пиштаљку. Прво извади пиштаљку, па је једно време држи у руци примакнутој на дециметар од уста, а онда је лагано стави у уста и почне да пишти. То ми је тада било јако смешно, а осим овога није хтела да закачи протестни беџ на јакну. И то само зато да не би бушила јакну. А после се ми мушки чудимо зашто, генерално гледано, девојкама гардероба траје дуже, него нама мушкима. Те студентске демонстрације су ми остале у најлепшем сећању. Ту је било свега што младом човеку, пуном идеала треба. Прво, стална присутна опасност у облику кордона намргођених фаца, друго идеалистичко залуђивање да студентске демонстрације могу нешто да промене, треће добра музика, четврто добро друштво, пето... е, па, не могу више да се измишљам. На демонстрацијама сам обично био са Невеном. Никада нећу заборавити претрпљене страхове да она не добије батине од органа реда. Не знам из ког разлога, али омиљена забава јој је била да приђе припаднику врлих кордонских формација и да му испред лица писне у пиштаљку. Нису помагала моја убеђивања да се сваком од тих плавих манијака може откачити рука са пендреком, која ће се потом немилосрдно спустити на њену главу не водећи рачуна, што ће тако уништити право ремекдело. У време одржавања СПС-овог контрамитинга на демонстрацијама смо били Невена, Дарко и ја. Стајали смо на месту где се Кнез Михајлова спаја са Тргом Републике, мало даље од књижаре Стубови Културе. Невена је била окренута према бини са које се чуо Вуков запаљиви говор, а Дарко и ја према кордону који је био на почетку Кнез Михајлове. Невена је једино водила рачуна о томе шта ће Вук рећи, а ми када ће плавци у напад. Све је указивало да ће до напада доћи: јак мирис сузавца, баченог раније; чудна формација плаваца, мало проређених, без пуне кордонске опреме, без штитова, са поврнутим рукавима, са оним америчким пендрецима. Нису то сви видели. Поготово они што су им прилазили и провоцирали их. У једном тренутку, Дарко и ја угледасмо како напад креће обрушавајући се на најближе, редом, и мушке и женске, пендреци севају, очи им закрвавиле, људи падају, а нас двојица грабимо Невену за руке и вучемо је што даље одатле... После неких десетак метара станемо и окренемо се, плавци се вратили почетни положај, а Невена се чуди што смо је одвукли. Ми смо је само погледали и спремили се за случај новог блиског контакта физичке врсте са нападом плаве момчади. Те зиме нисам добио батине од милиције, иако сам био у болници, јер ме је милиција пребила. Толико сам био пребијен да се не сећам ни да сам био у болници. Тих дана, кад је напад органа реда најјаче плавио супарничку момчад, сретне ме зет и упита кад сам изашао из болнице. На моју збуњеност, он ми рече да му је један наш комшија рекао да је сопственим очима гледао како ме милиција обореног на земљу, одваљује од батина и да сам завршио у болници. Ко нема комшилук не зна шта пропушта.
Веру сам први пут видео, још док сам студирао заједно са Невеном. Једном, кад сам се са Невеном враћао из Београда, изашли смо на главној аутобуској станици, која је тада још увек имала оне лепе мале АЦО (ћирилица, скраћеница за Аутобуска станица Обреновац) оградице, за разлику од ових данашњих затворских решетки, и иза те ограде видели смо девојку са којом је потом Невена разговарала више од пола сата, док сам ја зевао около. Кад смо кренули упитах ко је то, а Невена ће: па Вера, зар је ти не знаш? Нисам је знао. Касније је она била девојка мог друга Дарка. Има ту једна права мала мистериозна прича која се односи на њихов раскид. Прво да разјасним, то и није била нека сјајна веза. Није дуго ни трајала. Задње вече везе били смо у граду у кафићу посебно интересантног имена: Код мене. Дарко и ја смо дошли мало раније и он ми је показао поклон, који је купио Вери поводом њеног рођендана, који је био неколико дана раније, а они нису успели да се виде. Купио јој је неки дезодоранс и лепо га упаковао. Потом је поклон вратио у јакну окачену на зиду. Касније, кад је Вера дошла, честитао јој је рођендан и посегао за поклоном, али њега више није било. Све смо претражили, и по другим јакнама, и испод столова, али поклона није било. Сад, да поклон нисам видео, па да помислим да га је заборавио кући, али видео сам... Те вечери су раскинули, наравно не због несталог поклона, али...
Дарко Марковић спада у оне људе које апсолутно не подносим и то на основу мог шестог чула. Шта да радим, то је нешто што је јаче од мене. Он је брат од тетке наше школске другарице Јоване, нешто је старији од нас, а упознао сам га кад смо Јована, Невена и ја ишли на сплав на прославу 7 дана матуре или ми се бар данас тако чини. Касније сам га сретао на факултету пошто је и он студирао машинство, али се нисмо јављали један другом... Касније су ту дошли и још неки разлози, који нису за јавност. Ма, нећу више да трошим слова на њега.
Ана. Ангелина. Уопште се не сећам када сам је упознао. Чини се као да сам је одувек знао. Тиха и фина девојка. Обрадовао сам се када сам је видео, јер сам мислио да сам испунио задатак и да сада могу да идем кући кад год хоћу. Али тада се деси оно, чему сам се најмање надао. Било је баш као у оним филмовима када главном јунаку бура потопи брод, а он се спасе само да би га, на острву, до којег је допливао уз натчовечанске напоре, људождери стрпали у казан. Задовољан испуњеном мисијом, рекао сам Невени да, ја, сад и могу кући, јер је Ана стигла. Невена ме зачуђено погледа и рече да Ана није још стигла. Тек ми тад ништа није било јасно. Рекох да сам је видео и да се и она, Невена, поздравила са њом. А Невена на све то рече да ја и не чекам ову Ану тј. Ангелину, већ Ану Павловић, Ану П. Сад ми више није било ништа јасно. Ма, ко је Ана П? И откуд она у целој причи? Тада Мара Савић и Невена почеше да ми објашњавају коју Ану ја заправо чекам. Знаш она је била Савина девојка. Ког Саве? Аха, Мариног друга Саве, доктора. Али то ми није ништа значило. Нисам могао да се сетим девојке, иако су ме убеђивали и да је лично познајем. Добро, рекох, упознаћу је кад дође и рођендан се настави без неких већих последица. Мара Бабић, Вера и Ангелина, а да... и Дарко су одмах прешли у трпезарију и сели тамо сами, а на са нама осталим гостима.
Нема коментара:
Постави коментар