Пошто сам се поздравио са Катарином и Маром, одем да се поздравим и са Владимиром. Наравно нисам хтео да седим са њим, већ се вратим код Катарине и Маре. Излазећи из купатила на мене налети неки Невенин колега звани, из мени незнаног разлога, Штета. Пружим му руку, а он ми каже руке су ми мокре. Ја кажем нема везе, а помислим: Боже, па зар ова Невена нема пешкир, надајући се да су му руке мокре од воде. Док сам писао задњи, прилично кваран, део ове реченице, помислио сам да можда није на месту једна таква мисао, али то је још једна од заоставштина провокаторског мозга из младости, па сам решио да је не избришем. Кад сам се вратио код Катарине и Маре у трпезарију, Мара је покушала да се извини зато што је претерано дуго задржала четврту књигу о Харију Потеру, коју сам позајмио Невени, а она Мари. Рече да ме је једном видела како у Невенином насељу пролазим колима поред ње и неког друштва, а она је наводно тада сакрила књигу, коју је понела да врати Невени, да је ја не видим. Мислим девојка пропушта поенту, а то је да је то књига моје мале сестре и да је намерно нисам тражио од Невене, не бих ли некако спречио да је моја сестра прочита седамстопедесет трећи пут. Као што се види моје мишљење о вредности Хари Потера је врло ниско. Заиста не разумем читаву помаму око овог лика. Пробао сам да прочитам прву књигу, стигао сам до двадесет и неке стране и одустао. Пробао сам да одгледам филм и заспао после 15 минута. Права дечија књига, па тако само и децу разумем зашто им се свиђа. Деца увек морају да имају свог хероја. Хероји могу бити деца, а могу и одрасли, а не морају ни бити људи. Раније су то били 5 пријатеља, Брус Ли, Мирко и Славко, Док Холидеј, Леси, Е.Т., Робин Худ, Отписани... Мислим да не постоје клинци који су одрастали у време комунистичке Југославије, гледали Отписане, а да се никад нису, одмах после одигране епизоде, уживљавали у улогу илегалаца без мане и страха званих Прле и Тихи. Што се тиче Хари Потера, заиста не разумем шта се одраслима ту свиђа. Уосталом, моје скромно мишљење је да је то ствар рекламе. Не знам да ли је неко приметио, али у задње време кад код нас објаве књигу страног писца најчешћа реклама је: ово је бестселер. Бестселер! Бестселер, па шта? У осталом, нисам баш сигуран ни шта то значи. Требало би да значи најпродаванија. А како ја да знам на шта се то најпродаванија односи. Да ли се односи на један дан, седам дана, месец, годину, деценију? Или једну продавницу, град, земљу? Па и да је најпродаванија, то не значи да ваља. То је мерење вредности кроз профит. Добро је све што доноси зараду. Ако не доноси зараду, неће ући на топ листе. Ако не уђе на топ листе, неће бити бестселер. Ако није бестселер, онда не ваља. Прави зачарани круг. Или да повучем паралeлу са музиком. Пре десет-дванаест година New Kids On The Block су продавали највише албума. Ко их се данас сећа? Тако ће исто бити и са Хари Потером. Заиста не знам ни зашто је Мара крила књигу. Није ваљда мислила да ћу уз шкрипу кочница нагло да се зауставим, искочим из аута и спасим Хари Потера из њених киднаперских руку. Као што рекох, вишемесечно задржавање Хари Потера је спасило моју сестру од неколико третмана испирања мозга.
Потом је Мара пошто се извинила за задржавање Хари Потера, почела да ми објашњава зашто јој се ове књиге свиђају, као одговор на мој негативан коментар о малом вешцу. Мало сам попричао са Катарином, а Мара је, или ми се данас тако чини, брзо отишла. Прешли смо у дневну собу, да Владимир не би био и даље сам. Штете је у међувремену нестало. Убрзо је стигла и Мара Савић. Одмах је почела нешто да се препуцава са Владимиром. И то у вези са Далибором, Мариним дечком. Чекај, чекај, није он више дечко, он је сада вереник. Далибор се налази на одслужењу војног рока или на одуживању дуга отаџбини у Крушевцу. Владимир му је био у посети, па му је то послужило као инспирација да се мало шали са Маром. С обзиром да Мара зна да одговори, није се баш прославио. Кад сам већ споменуо Далибора сетио сам се да сам својевремено изгубио опкладу због њега. Било је то у време док је њихова веза била још млада, а сада је већ основна школа. На првом, откад је са Далибором, Марином рођендану, седим с Дарком и гледамо и коментаришемо новог Мариног дечка. Није изгледало да ће толико дуго да траје. И раније је било момака, али су брзо пролазили. И тако ти ја кажем Дарку, шта мисли ко ће догодине да седи на Далиборовом месту. Дарко је мислио да ће то и даље бити Далибор, а ја сам био уверен да неће. Из горе написаног се види да сам се гадно зајебао, али данас, знајући Далибора, мислим и да ми је драго што нисам био у праву. Моје и Даркове опкладе из тог и мало ранијег периода су биле честе. Кладили смо се у све и свашта. Дарку се у Гимназији свиђала Сенка из 4а. Био је прави Shadow-hunter. Никако се није усуђивао да јој приђе. Стално је имао прилику - у гимназији, на станици, јер су путовали истим аутобусом, али није имао храбрости. Сваки дан на станици сам био осуђен да слушам приче о Сенки. Једне вечери ми је досадило, па сам кренуо да га ложим да је стартује, ако ме сећање не вара тако смо то називали у то време. Није хтео, заправо није смео. После једно двадесетак минута провоцирања приметио сам на Дарковом лицу да је критична тачка јако близу и да ће се ускоро прећи и да ће он кренути у акцију. Видело се то по његовим очима које су се тада рашириле као код уплашене животиње, по убрзаном дисању и по сталном понављању – Не смем? Мислиш да не смем? Онда сам ја рекао да не сме и да могу да се кладим у највећу кесу кокица, да не сме. И знате шта? Смео је. Пришао је. Рекао је: Ја сам Дарко. Хтео бих да се упознам са тобом. Она је рекла: Ја сам Сенка... И тада је ушла у аутобус који је наишао. Дарко је остао на станици. Наравно никад му нисам купио ту кесу кокица. После неколико дана мој брат и наш другар Зоран су успели да га наложе да поново приђе и позове је да изађу, али није успело. Била је заузета у ту, предложену, суботу. Дарко више никад није ништа покушао. Нисмо га више ни ми ложили. Непосредно после тога је имао девојку, која је јако личила на Сенку. Па и дан данас чини ми се да му је Сенка остала нешто као недосањани сан. Недавно је правио журку поводом дипломирања и 26-тог рођендана, за коју сам ја био задужен да позовем људе из Обреновца, за које бих ја мислио да би он требао да их зове. Компликовано, је л’ да? Он је само напоменуо да позовем Сенку ако је сретнем. Они нису имали контакта 6 или 7 година. Али стара љубав заборава нема, без обзира што није била узвраћена.
Нема коментара:
Постави коментар