Чекајући Ану П. #4

Убрзо је Невена завршила разговор и нешто касније сам отишао кући, без оствареног примарног циља ове извиђачке мисије. Нисам успео да дознам шта би желела за рођендан. На питање шта хоћеш, рекла је шта год ти хоћеш. На моје, купићу ти домаћи CD, који хоћеш? Рекла је који год ти изабереш. Где си био Жељко? Код Невене. Што си био? Појма немам. Срећом Невена обожава Дарквуд Даб, а с обзиром да је недавно изашао њихов нови албум, добро сам се снашао па сам га и купио. У ствари, нисам баш сигуран да их Невена обожава. Пре пар година смо нас двоје ишли на њихов концерт у Београд. Прво су наступили неки ди џејеви. Види, види, када DJ напишеш на српском добијеш ди џеј. И наравно Џеј, певао је, не тако давно, одавно прилично пропали Бора. Није да не волим Чорбу, али албуми су све гори, тек понека песма да је солидна, а одличних није било одавно. Требало је целу причу завршити са оном ‚‚Лабудовом Песмом”, а можда и раније. Бора је, што рек'о Рамбо, одавно зрео за пензију. Да се вратим ди џеју. Могу ја да поднесем техно, али не кад превише смарају. Овде, да се разумемо, под техном подразумевам било шта што подразумева свирку једног човека, са огромним слушалицама, машином, која обавља деведесетдевет посто посла, и гомилом плоча или већ не знам каквих носача звука. Знате ли чему ди џеју служе оне слушалице... па да слуша неку добру музику док смара околину звуцима своје индустријске машине. Оно вече су ди џејеви били тако сморни, да мислим да би се публика боље забављала да је на бину изашао мали Ром Џеј и почео да скакуће певајући ону своју ‚‚...да те водим на вашаре, да потрошим силне паре на златне сандале и свилене хаљине...”! Ваљда људи мисле да је довољно узети два слова и додати им нешто попут Eye или Cool или Фанатик или Пуки или Ака или Факир или шта ти ја знам, купити неку машину и правити музику или бар оно што они мисле да је музика. Највише би им одговарала имена ди џеј смор или давеж или испирач мозга или тако неко егзотично име. А и њихова верна публика би требала да схвати, да ако су ди џејеви џокеји, ко су онда коњи. Оно ди (disc) је само мамац за наивне. Тако је на овом концерту после два сата дављења, коначно изашао организатор и најурио их са бине. Потом су на сцену ступили Јарболи, које сам до тада слабо слушао. Мислим да ми је у то време била занимљива једино она њихова песма о српској Ани Карењини са вокменом на ушима и питањем да ли она у ствари није била опрезна? На моје изненађење нису били уопште лоши, поготово када је певао онај плави тип. На крају смо дочекали и Даб. О њима нема коментара осим да су одлични. Један од бољих концерата, које сам удостојио својим појављивањем. Одлична музика и одличан сценски наступ, посебно светлосни ефекти. Међутим и поред све Невенине љубави према музици Даб-а, напустили смо концерт на половини, јер смо морали да стигнемо аутобус, који креће 15 минута после поноћи и то само зато што следећи имамо у 4 ујутро. И тако смо ми изашли нешто пре поноћи. Знао сам ко је од нас двоје Пепељуга, па сам гледао да ли ће изгубити ципелу, али Невенине пертле су чудо. Да су у оном краљевству из бајке постојале пертле, ни бајке не би било. Отишли смо надајући се да ће остатак концерта бити лошији него први део. Све је то било због проклетих џејева, јер да њих није било, ми би одгледали цео концерт. И поред свега, Невена прилично воли Дарквуд Даб, па сам јој купио нови албум, врло утешног наслова за људе наших година: Живот почиње у тридесетој. Камо среће. Мислим не осећам се ја маторо, нити ми сметају моје године, али тренутно највише ми засметају моје године, када су у питању неке девојке или како их ја у незваничном разговору зовем - клинке. Најгоре је кад ти се свиди нека клинка, а она средња школа. Наравно знам неке у мојим годинама, а и старије којима то није проблем, али мени је то проблем, ваљда због опомињућег фактора, који ми се сваког дана мота пред очима у лику моје четрнаестогодишње сестре и слике онога што бих уз малу помоћ мотке урадио неком типу неприлично старијем од ње. Рефлектовањем тог фактора на мој раније споменути кодекс добијем границу у годинама, коју поштујем или ми се бар чини да је тако. С временом кодекс је претрпео гомилу амандмана у вези с овим, па је тако прво граница померена на 3 године, па на 4, па на 5, па на све који пођу на факултет... Тренутно сам задовољан кодексом, али с обзиром на све старију крштеницу, мораћемо нешто поново радити по питању ове границе, јер ће ускоро оно што упише факултет бити баш балаво. Држати се кодекса по овом питању не би требало да представља проблем или се то бар тако чини, довољно је не прилазити клинкама или кад сазнаш да су клинке одмах се повучеш и проблем је решен. То би било лако кад би данашње клинке биле нормалне. Али не, оне се данас држе оне чувене мућкарошке пословице: ко рескира тај профитира, па им уопште није тешко да почну да прогањају типове који су од њих старији и по десет година. Такве су можда клинке биле и раније, кад сам ја био клинац, али тада то нисам примећивао. У последње време међу клинкама у мом крају, значи година рођења 1985, па све до 1988, приметио сам нагли пораст интересовања за историју. Не знам да ли то има везе са мојим ликом и делом будућег историчара, али кад год ме пресретну на станици обавезно слушам приче у стилу: ја много волим историју, па треба ми ова књига, па није ми јасно ово, па је л’ можеш да ми помогнеш да напишем семинарски... и тако то. Из свог искуства од раније знам да мали број деце, поготово женске воли историју, тако да оволики број љубитеља историје у малој космичкој тачки званој Велико Поље није баш нормалан. Ако се такав тренд настави, може доћи до поремећаја космичке равнотеже и краја цивилизације какву познајемо.